Štampa i mediji

Vaš koncept o sebi usmerava vaše ponašanje u životu. Usmerava šta očekujete da se desi. Usmerava i to ko ćete postati.

“Ljudska bića se ne radjaju jednom za svagda na dan kada im majke podare život, nego ih život obavezuje da konstantno iznova radjaju sebe” ~ Gabriel Garcia Márquez

Dragi prijatelji,

Iznad vrata antičkog proročišta u Delfima (i malo modernijeg proročišta u filmu Matriks) stajale su reči “gnōthi seauton”, što znači “Spoznaj sebe”.

U krajnju ruku, ovo je naravno nemoguće – uvek će postojati razlika izmedju stvarnog sveta i našeg iskustva i znanja o njemu.

Dakle, ako ne možemo da imamo tačan opis sebe samih, sledi pitanje: koji je dobar način da organizujemo sopstvene misli o tome ko smo? Odgovor na ovo pitanje leži u razmatranju funkcije koncepta ili slike o sebi.

Ali pre toga da pogledamo taj pojam: koncept o sebi.

Neki ljudi sebe poznaju tako što formiraju sliku o svom izgledu. Neko poznaje sebe po tome šta govori sebi o sebi samom/oj, a neko opet poznaje sebe kroz osećanje sebe. Ova razlika nije banalna i nosi sa sobom ključ razumevanja: samo zamislite koliko radikalno drugačije biste iskusili sebe ako biste zamenili način na koji sebe predstavljate sa načinom nekoga ko doživljava sebe putem drugačijeg senzornog kanala.

Vrlo je malo radosti, razvoja i progresa u održavanju postojećeg. Tajna i radost leže u stvaranju, razvijanju i neprestanom poboljšavanju.

“Moramo biti šampioni promene, jer je jedina druga alternativa da budemo žrtve promene.” – Philip Mirvis

Dragi prijatelji,

Da li ste se ikada osetili kao hrčak zarobljen u točku; bez izlaza, konstantno u istom mestu bez obzira na to koliko ste se brzo kretali… Ovo je važna stvar, jer se često nadjemo u situaciji u kojoj održavamo nešto što smo jednom kreirali i što nikada nismo pogledali iz druge perspektive niti ispitali efikasnost, kvalitet i održivost našeg proizvoda – kao što naučnici rade. Ovo se često dešava kada investiramo energiju u održavanje i ‘čuvanje’ onoga što smo nekada stvorili.

Ako je sve što dobijete od dodatnog jednočasovnog truda na nekom od svojih projekata proporcionalna količina izvršenog rada, onda jedini način da dobijete mnogo više leži izvan granica iscrpljenosti. A to nije način da se živi život. Život bez varijacija, život proživljavanja jedne te iste nedelje uzastopno, u nedogled, dok se jedino sezone smenjuju je… pa, recimo samo – vi zaslužujete bolje.

Za neke ljude, poput umetnika, neprekidno celoživotno razvijanje veština je sastavni deo onoga što rade. Violončelista poboljšava svoju tehniku svakodnevno, tokom celog života. Slikar stalno izoštrava svoj vid. Glumac kontinuirano poboljšava varijetete u korišćenju svoga tela, svog glasa, emocija, svog Ja.

Sve što se neočekivano pojavi na našem putu ima potencijal da postane ili prepreka ili lavirint…

“… Osim toga, ne moramo čak ni da rizikujemo sami kroz avanturu; jer svi heroji svakog vremena imaše jedan ispred sebe, lavirint je u potpunosti poznat; mi samo treba da pratimo nit herojskog puta… gde smo nekada mislili da putujemo spolja, stići ćemo do centra naše sopstvene egzistencije.”

Joseph Campbell

Dragi prijatelji,

Da li vam se nekada desilo da počnete nešto da radite, da počnete da napredujete i – bum… Stanete. Pojavi se prepreka neke vrste… i… ?!

Ovakva prepreka se obično pojavi niotkuda, kao, ako ćemo iskreno, kada se zaprtite na put ka ostvarenju onoga što želite a niste računali da će vam se pojaviti bol u ledjima, tj. prepreka te vrste.

Pre nekog vremena sam razmatrala važnost pretvaranja lavirinata ili zamršenih situacija (po kojima se krećemo kao u vrzinom kolu) u prijateljske prepreke… Ponekad i to uspeva! Ipak, lično sam iskusila kako i pretvaranje prepreka u lavirinte može da bude veoma korisno i da mnogostruko doprinese načinu na koji shvatate svet, i na kraju krajeva – da doprinese vašem razvoju!

Vidite, kada se nadju oči u oči sa preprekom, većina ljudi na ovom svetu vidi to kao problem. A kada nešto doživimo kao problem, skloni smo ili da se okrenemo i pobegnemo od njega, ili da ga preskočimo po svaku cenu, ili da ga zaobidjemo u nadi da ćemo ga tako izbeći…

“Ako ste povredjeni bilo kojom spoljnom situacijom, ne uznemirava vas situacija sama po sebi nego vaš sopstveni sud o njoj, i u vašoj je moći da taj sud sada izbrišete.” Marko Aurelije

Dragi prijatelji,

Koliko često dozvolite da jedan jedini dogadjaj uništi seriju divnih dogadjaja?

Ovde nije u pitanju to da jedan dogadjaj sam po sebi uništava druge dogadjaje. U pitanju su tumačenja. Upleteni smo u njih konstantno. Ako uzmemo dešavanja sama po sebi, ako se uzdržimo od njihovog procenjivanja ili razmišljanja o njima u smislu dobro-loše, ako jednostavno mislimo o njima kao nečem postojećem, jasno je da ta dešavanja nisu ni dobra ni loša. Ona jednostavno jesu. Medjutim, nakon što krenemo da ih tumačimo mi ih često procenjujemo, što nas neizbežno vodi ka tome da ih prosudjujemo (da o njima stvaramo sud).

To znači da je tumačenje dogadjaja značajna prelomna tačka za vaše reakcije na dogadjaje i vaše snalaženje u njima.

Često ste iskusili da ste, pričajući sa prijateljima, dobili drugačija tumačenja dogadjaja – nova tumačenja koja su vas ili rasutužila ili usrećila, koja su za vas kreirala ili kamen spoticanja ili vetar u ledja u odnosu na snalaženje u datoj situaciji.

Zamislite situaciju gde ste se družili, zabavljali društvo, bili klovn, a da vam to nije prijalo, da ništa u takvim situacijama nije doprinelo vašem razvoju.

Sigurna sam da ste svi puno puta bili u ovakim situacijama – ja lično nebrojeno puta. Maltene, u jednom periodu mog postajanja to je bio stil življenja.

Ta “druženja”, po defoltu, u kojima smo omiljeni lik i glavni animator, po pravilu su se završavala (priznajte to) nezadovoljstvom, prazninom, i osećanjem krivice, da smo i ovaj put utrošili dragoceno nam vreme, na ljude i razgovore kod kojih imamo status već formirane, poznate i napisane uloge.

Kad sve to znamo, i kada smo ga svesni, zašto ne bismo postavili sebi najprostije pitanje na svetu: Zašto to radimo?

Zašto stavljamo sebe u situaciju koja nam ne prija? Zbog čega nemamo dovoljno hrabrosti da odbijemo poziv za druženje, za koje unapred znamo da će nas ostaviti praznim, da ćemo se osećati kao isceđena krpa?