Budite autentični (II deo)

U drugom delu intervjua, Lidija se osvrnula na sliku koju stranci imaju o nama, i kako pomoći studentu u Srbiji da se izbori sa sopstvene želje i snove (pod uslovom da ume da sanja i da ima viziju šta želi da postane).

SDL: Vi ste svetska žena, dosta putujete i imate prijatelje sa svih Meridijana. Kakav je njihov prvi utisak o Nišu, da li smatraju da su naši građani zaista tako srećni kakvim se predstavljaju ili je naš smeh možda usiljen?

Ima puno usiljenog smeha, i tog nekog neautentičnog smeha, zato što su ljudi dosta tužni. Za svakog ko se nasmeje se smatra da nešto nije u redu sa njim, sa druge strane ne postoji znatiželja – ljudi sa ovih prostora su prestali da budu znatiželjni. Jedna stvar je brinuti svoju brigu i hodati ulicom jer se bavite sobom i u svom ste unutrašnjem svetu, to je u redu. Međutim društvo u kome se mi nalazimo nije takvo, jer svi su u svojoj glavi a ne u srcu i toliko su u glavi da ne vide svet oko sebe.

SDL: Ljudi kojih poslovnih sfera dolaze na vaše radionice i šta očekuju od NLP-a?

Na moje radionice dolaze ljudi iz svih sfera života: psiholozi, muzičari, lekari, medicinski radnici drugih profesija. Lekari, psiholozi, generalno medicinski radnici, dolaze jer rade sa ljudima u svom profesionalnom okruženju i nastoje da budu još bolji kako bi bolje pomogli drugim ljudima. Jedan psiholog nakon završetka školovanja ne postaje automatski dobar u svom poslu. Bi li ste vi otišli kod nekog ko je lajf kouč a da nije prošao kroz sve to sam za sebe? Svako mora raditi na sebi kako bi pomogao drugoj osobi. Mora živeti na taj autentičan način, jer to što sam ja trener ne znači ništa – na tržištu postoje treneri sa diplomama ali u stvari nisu upili to unutar sebe. Oni su znali sve ali samo na nesvesnom nivou, dok na svesnom nisu to isfiltrirali i nije se to odrazilo na njihov život. Zbog toga imamo ljude koji mnogo dobro pričaju ali ne daju rezultate jer ne rade iz srca.

SDL: Imate li savet za studente koji nisu zadovoljni sobom i koji imaju teškoće u nalaženju posebnosti unutar sebe, postoji li prečica do nje?

Nažalost, svaka prečica vodi do stranputice. Vrlo retko se ljudi pitaju: šta je to čime ja raspolažem? Moramo znati šta imamo unutar sebe, jer kada to znamo onda je mnogo lakše naći ostale stvari. Akutno je svuda u svetu a pogotovu u Srbiji da većina ljudi studira stvari u koje ne veruje, koje su drugi ljudi izabrali za njih, studiraju po šablonu. Ako su im roditelji bili lekari, smatra se da treba nastaviti porodičnu tradiciju. Ali nije sve u tome, u porodici lekara se mogu naći i umetnici, pevači, ekonomisti ali onda oni nemaju svrhu i nisu zadovoljni, pa zato traže prečicu kao i većina ljudi. Jedno je naći prečicu da se brže i lakše nauči nešto – nema ničeg lošeg u tome.

SDL: Kako da se onda jedan student izbori sa željama svojih roditelja i da zauzme svoj stav?

Bez krajnjeg cilja i svrhe nema ničeg. Postoje studenti koji dođu do treće ili četvrte godine uspeju koliko – toliko i potrebno je da daju sebi snagu i motivaciju da smisle kako se baviti budućom profesijom na najkreativniji mogući način. Jer sve što radimo, možemo da ukomponujemo sa onim što nas interesuje. Ekonomista koji ne voli ekonomiju, koji je prisiljen da to radi i studira, može da bude super menadžer u nekoj banci koji će držati fenomenalne i kreativne Power Point prezentacije ili sastanke svojim nadređenima i ljudima sa kojima radi, ako imamo premisu da je on želeo da se bavi nečim što je povezano sa umetnošću.

Originalni clanak Magazine Sensa